U "Dnevniku 1935-1950" pronalazimo žarišta Pavezeovog osećanja sveta, šifru njegovog bića. To su tuga za nepovratno izgubljenom spontanošću, čije je oličenje detinjstvo; nemogućnost da se stvari vide „prvi put“; zadivljenost pred previranjem nagona, pred divljim, sirovim, primitivnim, koji nadvladavaju racionalno poznanje, a s tim u vezi i buđenje interesovanja za mitsko, pagansko, sujeverno; svest o vremenu koje protiče budeći sećanje, vaskrsavajući prošlost; saznanje o postojanju snaga koje u vidu sudbe ili kobi upravljaju ljudskim životom; otuđenost, „neukorenjenost“, samoća kao posledica uspostavljanja ljudskog odnosa. Iz predgovora Jugane Stojanović
.png){kind=logo}
