„U Austriji ne žive ljudi. U Austriji žive katolici.“
Tomas Bernhard
Nijedan autor nakon Drugog svetskog rata nije toliko polarizovao austrijsku javnost, kao što nijedan pisac u toj zemlji, čak i među ljudima koji se tek vrlo malo interesuju za književnost, nije postao toliko poznat kao Tomas Bernhard. Iako su ga u njegovoj domovini isprva doživljavali pre svega kao pisca sklonog skandalima, on se na čitavom nemačkom govornom području, a ubrzo i u svetu, uzdigao do veoma cenjenog autora romana, priča i pozorišnih koma-da. Njegovo stvaral
aštvo danas pripada svetskoj književnosti: knjige Tomasa Bernharda prevedene su na četrdeset pet jezika, njegove drame izvode se i u Južnoj Americi i u Istočnoj Aziji.Način na koji se kod Bernharda prožimaju njegov život i njegovo delo je složen. Mnoge glavne likove oblikovao je po uzoru na svog dedu Johanesa Frojmbihlera, čoveka koji je obeležio njegovu mladost; povezanost njegovih tekstova sa stvarnim osobama i događajima bila je povod za mnoga uzbuđenja, kao kod afere oko romana „Seča šume“. Sem toga, svojevrsna podudarnost između izjava njegovih književnih likova i njegovih sopstvenih izjava čini da poređenje stvarnosti sa fikcijom bude izazovno, ali i teško: Bernhardove knjige ni u kom slučaju nisu samo prikriveno samoopisivanje. Istovremeno, ni njegov nastup u javnosti nikada u potpunosti nije bio lišen stilizacije i ironije. Tako se Bernhard predstavlja kao virtuozni „režiser“ sopstvenih nastupa, a njegovo delo kao mozgalica između egzistencijalne zbunjenosti i ironije. Možda upravo u tome leži Bernhardova neobična privlačnost.
Manfred Mitermajer
