Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove „drage Seleste“, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija.
Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video.
Žorž Belmon
