Nekada je život, prosvetljen prisustvom drugog i oslobođen zabluda, umetničko delo. Za takvo delo treba biti dovoljno iskren prema sebi i otvoren prema iskustvima koja okolina ili sudbina donose, a Jasmina Mihajlović poseduje sve te vrline. Govoreći o Miloradu Paviću i sebi, ona ispisuje intimnu istoriju emotivne i umetničke sinergije dva pisca, zaustavljajući prolaznost života i ljudski zaborav, a svedočeći o drugima više nego o sebi, dela i živote pisaca, umetnika, prijatelja, opisuje sa osobenom emocijom i neophodnom dozom iskrenosti i neskrivene ljubavi. Rodoslov prijatelja nije samo spomenar dragih ljudi i važnih događaja već i intimna istorija srpske umetničke scene u poslednjih nekoliko decenija, tumač vremena i prostora u kojem su se srela dva veka, dvoje ljudi i svi oni koji su o toj osobenoj povezanosti svedočili.
