STRAŠNA GODINA

Svojim romanom, uz jednu dosta oskudnu, svakidašnju građu, g. Đurić je obuhvatio mnogo činilaca, znatnih po njihovoj psihološkoj vrednosti, dovoljnih da budu obrađivani posebno. Evo: jedna psihologija rata, rova, života i pokreta u njemu, sa saznanjima o čovekoljubivim strujama koje protiču kroz krv ratnika; jedna psihologija pozadine, sa atmosferom moralne truleži i fizičke nakaradnosti; jedna pshologija, najzad, ličnosti koje dolaze sa fronta kući i, noseći u sebi strašnu i haotičnu viziju nemani pod čijim udarcima se lome životi kao krisgalna staklena zrna, ne mogu da ponovo utvrde ravnotežu odnosa između onoga što je prošlo i onoga što je sad. Remark je te činioce i te psihologije odvojio: plastičnu i stravičnu sliku fronta, sa svima pitanjima koja se roje iz te osnove, razvijajući se od naivna oduševljenja mladića pojenih romantičnim pićima prošlosti do onoga humaniteta ljudi koji su očistili sebe od mnogih izlišnih zabluda, tu sliku je pisac razvio u romanu Na zapadu ništa novo. A psihologiju ratnika vraćenih u kolosek građanskoga života, u kome ih tišti nezbacivi teret ratnih viđenja, Remark je raščlanjavao u Povratku. Slična razdvajanja predmeta i psihologija činili su i drugi pisci rata i o ratu, strani i naši: Dorželes, Ren, Rolan, Krleža, Crnjanski, Krakov i drugi. Dragiša Vasić je, u Crvenim maglama, zgusnuo nekoliko takvih psiholoških činilaca, ali nije uspeo da svome romanu da onu umetničku sugestivnost koja diže do znatnog stupnja pojedine njegove pripovetke (U gostima, Resimić dobošar). I g. Đurić je učinio takvo zgušnjavanje, psihološko i mentalno, u svome romanu. On ga je, međutim, vremenski ograničio: to su događanja samo jedne godine. No to ograničavanje je, u stvari, zasecanje u suštastveni izraz jednoga stanja i vremensko ograničenje ne sprečava i punoću, obuhvatnost toga izraza.
U svome romanu g. Đurić ne pravi nikakvu „istoriju“; to je, po osnovnoj nameni, pre svega, jedan „ratni dnevnik“, kao što se kaže u podnatpisu. Dnevnik, sa nekoliko zapažanja bitnih kao plod doživljenosti, Takvo je jedno zapažanje, na primer:
„A kad svanu dan i tanka izmzglica pođe Dunavom, nestade noćnih utvara i priviđanja. Dan je zablistao svetao i radostan. Smejalo se sunce nakostrešenim ljudima, koji nisu umeli da uživaju svetlost Božjeg dana, već vrebali jedan drugoga i čekali čas da se iskrve. Sad je izgledalo neverica da je počeo rat i da su svi ti ljudi, ostavljeni i naoružani, zbog tako gadnog posla bili posakrivani po vrbacima. Topla voda mamila je umorne i znojave ljude da bacaju sve sa sebe i da se goli, veseli i sa neuzdržavanim smehom bace i praćaknu po njenim dubinama; da ovi s ove i s one strane pruže jedni drugima ruke i u to svetlao letnje jutro osete radost mladog života, koji im je Bog štedro podario.”
Boško Novaković