Jelena Skerlić Ćorović nije bila samo sestra i supruga, na šta odmah upućuju zvučna, obavezujuća prezimena koja je nosila. Pred nama je žena koja je čitavim svojim bićem volela literaturu, a svoj vek provela u književnosti i uz književnost, tiho i nenametljivo, kao što je i živela. U svojim sećanjima donela je sliku starog Beograda, njegovog lica i naličja i značajnih ljudi koji su grad činili, intelektualaca koji su živeli intenzivnim duhovnim životom a uvek bili spremni za šalu i dosetku, požrtvovanih majki koje su umirale ne strahujući od smrti već brinući se o najbližima koji će ostati... Njena potreba da dokumentuje izloženo fragmentima iz privatne prepiske dala je ovim sećanjima još jednu dimenziju – pasaži njenog rukopisa koji otkrivaju do sada nepoznata pisma prava su dragocenost (otkrivamo kakve su sve brige morile mladog Skerlića, duhovitost Pavla Popovića i Slobodana Jovanovića, staračku zanesenost Brane Petronijevića, saosećajnost za druge Milice Janković, sklonost ka laskanju Isidore Sekulić...) Sebi bliske ljude ili one koje je susretala na beogradskim ulicama opisala je časno, potresno, iskreno, bez uvijanja i ulepšavanja kako se, najčešće, radi.
.png){kind=logo}
