Na svojoj "Semolj gori", zagledan u planinske vrhove "Semolj zemlje", zapričan sa svojim "Semolj ljudima", Miro Vuksanović je u 2.706 pripovesti o rečima, planinskim nazivima i nadimcima, u trima knjigama, iznova oživeo ono što nikada nije moglo nestati – u rečima sačuvane univerzalne istine o smislu ljudskog postojanja i univerzalne vrednosti koje je ljudsko iskustvo, jednako na svim meridijanima, okamenilo u jeziku. Vuksanovićevo pripovedanje je bajkovito i anegdotsko, ispovedno i dijaloško, bajaličko i poetsko, onakvo kakvo se u negovalo od pamtiveka. Autor je kroz priče o rečima oživeo jedan minuli svet, udahnuo život njegovim akterima, visprenim i lukavim, ironičnim i šaljivim, izdašnim i škrtim, uvek spremnim za verbalno nadmudrivanje i zagonetanje. U rečima je pohranjena cela jedna životna filozofija zaogrnuta rakošnom duhovnom tkanicom fiktivnih ili stvarnih stanovnika Semolj gore.
