Iako su pisane u rasponu od dvadeset i dve godine, „uspomene koje paraju želudac poput noža“ su objedinjujuća tematska nit za sve dvadeset i dve priče iz ove kolekcije. Kao da je latentni motiv autora da - poput njegovog (anti)junaka iz priče „Čovek koji se sećao svega“- svojim ispovednim pričama „grebe po duši“ čitaoca. Bilo da su pisane u Vršcu, Parizu ili u Beogradu, one su poput „starih fotografija koje oslobađaju nemani. Sa njih vrište duhovi i hvataju nas za gušu“. Kako se sećanje može nasleđivati ili ostavljati u amanet, upečatljivo pričaju kortasarovski intonirane naturalističko-fantastičke priče u kojima se smenjuju očevi koji iznebuha nestaju netragom, ili femme fatale koje kao da su ispale iz kakvog Almodovarovog ili Tarantinvog filma, ili bezdomne lutalice kao iz besmrtnih Dilanovih pesama. (Anti)junaci iz „Privlačnih utvara“ provode život razmišljajući o smrti; to su tužni svedoci tuđih života, koji za svoj ne mare previše. Oni nemaju šta da izgube, jer ne strahuju od smrti i zbog toga neretko čine ekstremne i nezamislive stvari.
