Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?
.png){kind=logo}
