Humor. Ironija. Seta. Kvazijezik. Ovo su četiri glavne odrednice knjige-prvenca filmskog reditelja Zorana Solomuna.
Naslov knjige odnosi se na vreme od nekoliko decenija socijalističke Jugoslavije, vreme detinjstva generacija rođenih sredinom pedesetih godina proteklog veka. Jasne su autorove namere da nam svoje detinjstvo, iz vizure dečaka, predoči na vrlo realističan način, pokatkad surov – najjačim oruđem na raspolaganju jednom piscu: jezikom. A taj jezik čitaoca konstantno dovodi u stanje „aha efekta“, bilo da pomoću njega prepoznaje lično ili prepričano iskustvo, bilo da ga svojom nepravilnošću (samo) zabavlja ili ga pak odvodi u književne i filmske asocijacije već znanih dela, recimo, Bore Ćosića ili Gorana Markovića.
Već viđeno? Ipak, ne bih rekao. Solomun se usudio da na tankoj žici nepoštovanja jezičkih pravila, što bi političari rekli – u okviru jezičke održivosti, i uz pomoć svoga izdavača, napravi smisleni rezultat. Tu je pred nama: hrabar, nepretenciozan, smešan do suza. Doduše, neko će (tužan, nostalgičan, ljut) plakati i iz skrivenih razloga. Kako god bilo, ovo je knjiga ljubavi i knjiga za uživanje. Svaki čitalac će sam za sebe odlučiti da li je opisano vreme bivših života bilo zaista zlatno, srebrno ili samo – rđa.
Vladislav Bajac
