Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze.
U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla¬vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno.
