Danas je maestralni književni tok naklonjen romanesknom izrazu dok se nekada smatralo da je možda i veća veština potrebna za pisanje kratke priče. Uhvatiti na svega par stranica čitav život za rogove, iskopati ga iz nutrine sopstva, istetovirati na koži da sija kao ogledalo u kome se ogleda sav vidljivi i nevidljivi svet. Koliko god da pisac piše o drugima, on istovremeno piše i iz svog iskustva. Upravo su takvi junaci iz zbirke priča „Boli me Duša”. Dok čitamo prozu Predraga Perišića, uočavamo da je reč o različitim književnim likovima čije su životne priče najčešće ispričane iz prvog lica, direktno, gotovo poput autobiografskih crtica koje korespondiraju sa danas aktuelnim žanrom autofikcije, dok je u drugima narator tihi i nevidljivi posmatrač zbivanja u svojoj okolini... iz recenzije Jasmine Vrbavac
