SKUPŠTINA STANARA

U knjizi “Skupštini stanara i druge priče”, Vlajić je, još jednom, pokazao da majstorski vlada dinamičnim i živim dijalogom, koji je vremenom postao ključna odlika njegovog pisanja. Svaka od priča u ovoj, nažalost, kratkoj zbirci teče glatko i energično, sa puno emocionalne napetosti koja stvara snažnu atmosferu koja ne jenjava ni na trenutak.

Iako bi “Skupštinu stanara” olako mogli da svrstamo u kategoriju “krimi priča”, koje su uistinu žanr u kojima je autor prethodno dokazao svoje spisateljsko umeće, Vlajićevo pisanje nije tu da samo ispriča jednostavnu priču o zločinu i njegovim posledicama, već da istraži i složenu dinamiku pravde, morala i unutrašnjih konflikta protagonista. U ovome je Vlajić nesumnjivo poseban; neposrednost i životnost izraza, koji očigledno dolaze iz dubokog životnog iskustva, čini njegove reči verodostojnim i uverljivim; dijalozi su stvarni, reakcije likova verodostojne i uverljive – baš kao u stvarnom životu.

Posebno dirljiv trenutak u ovoj zbirci je priča „Brat”, koja izdvaja autora kao pisca sa izuzetnom sposobnošću da se izdigne iznad česte površnosti ovog žanra i prenese emotivnu težinu naracije kroz pisanu reč. U “Bratu”, bol gubitka nikada ne prelazi granicu obeshrabrenja i odustajanja. Sve one teške nepravde, koje dokučimo umom ali nikada ne prihvatimo srcem, kroz Vlajićevo pero dobijaju konkretan i živ izraz koji doslovno emotivno kida čitaoca. I u trenucima najveće tuge, likovi ne gube unutrašnju snagu i nadu koje, doduše sa dozom neizrecive gorčine, ostaju da titraju nad stranicama ove dirljive pripovesti.

Još jedna od priča koja se definitivno ističe u zbirci (što govori i njen naslov) je „Skupština stanara“: priča u kojoj Vlajić vešto razvija mali, svakodnevni svet konflitka (u ovom slučaju na nivou stambene zajednice), koji postaju metafora za širi, opšti društveni sukob. I ovde je dijalog naročito živahno razvijen, jer se likovi ne ustručavaju da iskažu svoje mnoge i glasne nesuglasice, ispod kojih se krija tiša nota ličnih frustracija, strahova i ambicija. Vlajić ovde otkriva i sposobnost da u humoru i satiri prikrije ozbiljne društvene kritike i prikaže refleksiju o etici jedne zajednice.

Nesuglasice oko banalnih pitanja, na površini, pod čijom dubinom leži pitanje: kako se nosimo sa nesigurnostima i izazovima svakodnevnog života?

Snažna i konkretna, Vlajićeva proza obrađuje teme vrlo bliske svakodnevnim iskustvima čitalaca, u čijim očima likovi njegovih priča postaju prepoznatljivi i realni.