Ova zbirka sazdana od neobjavljenih i nekada objavljenih tekstova, na prvi pogled tematski raznorodna, poseduje dubinsku koheziju koja nadilazi povezanost unutar integralne pripovedne zbirke i zaista je čini bliskom romanu.
Suština ovog nesvakidašnjeg štiva, ono što mu daje pomenutu koherentnost koja ne biva narušena ni na mestima gde se autor, parodirajući postmodernističke šablone, naoko udaljava od svoje osnovne preokupacije, jeste beskompromisno suđenje samom sebi, u kojem je Janković i optuženi i tužilac i svedok optužbe – nešto što je svaki prozni pisac, barem jednom u životu pokušao da napiše, a za šta je malo koji imao petlju.
Miloš Janković, dakle, jeste istinski nesvakidašnji pisac. On je čovek koji svoje ludilo zna da pretvori u literaturu.
On je istovremeno i junak našeg doba i Ljermontov koji ga denuncira, a ova knjiga je corpus delicti jednog višestrukog zločina koji, nipošto, nije samo njegov.
