Neobičan naslov ovoga dela, kao i neobičnost same boje u njemu, umnogome određuje i prirodu proze Vesne Đukanović. Kao što ne možemo znati sadržaj koji se krije ispod zelene kore lubenice dok je posvećeno ne zasečemo, tako i ovu prozu možemo iskusiti na pravi način samo ukoliko smo spremni da odista budemo čitaoci i prepustimo se tokovima koje nam ispripovedano nameće.
Živimo brzo, kako priroda ovog doba zahteva, ne zastajkujemo često, ne osvrćemo se, ne promišljamo, već konzumiramo gotove informacije, misli i poruke. Životi ljudi oko nas, često i naši sami, padaju u senku kadrova sa ekrana i nekih drugih životnih uloga, izmišljenih i nama nedostižnih. Tada prestajemo da živimo i počinjemo da životarimo. Proza Vesne Đukanović humana je opomena čoveku da treba da zastane, da se osvrne oko sebe i da u svetu koji je za njega realan otkrije uporišne tačke, usvoji vrednosti i da kroz promišljanje svog i tuđeg iskustva dosegne suštinu sopstvenog postojanja.
Autorka Đukanović izvanredno oseća duh današnjeg vremena i opredelivši se za formu kratke priče, kao jednog od najzahtevnijih književnih žanrova, na malo prostora, ali izuzetno jezgrovito, pripoveda o prošlosti i sadašnjosti, o događajima i ljudima koji su obeležili njeno životno iskustvo. Za velike naracije nema se vremena, te Vesna Đukanović vrhunski odabirom polazne tačke plete tok priče vešto i lako, vezući lirske pasaže posvuda i dajući emotivnom naboju maha. Priče poentira tako da isečke iz života postavlja u ravan koja će nam svima biti bliska, a koje će svojom suštinom, ne uvek izrečenom do kraja, već ostavljenom da se sluti, dirnuti sve čitaoce i snagom reči dovesti ih do neke vrste katarze.
Ova proza je zastajkivanje, osluškivanje i promišljanje čvorišnih momenata u životima svih nas. Ovo je proza o životu, smrti, nepredvidivosti sudbine, neobičnim ljudima i o čoveku kao misaono-emotivnom biću. Ona nas podseća da ne smemo da zaboravimo ko smo, odakle potičemo, ko su nam preci i kakve su sudbine iskusili, jer ništa se ne događa tek tako, svemu se može pronaći dublji uzrok ukoliko smo spremni da se prepustimo duhovnim dimenzijama egzistencije.
U pričama Vesne Đukanović oživljavaju sve one vrednosti koje novo doba zaboravlja ili ih marginalizuje, a koje su i osnov uspelih književnih dela. Reč je o humanosti, bezuslovnoj ljubavi i spremnosti da se zbog nje žrtvujemo za druge, o prijateljstvu i emocijama koje mogu da nadvladaju i najveće pošasti koje postoje od samog početka sveta. Smrt je prisutna koliko i život, radost koliko i tuga, stradanje koliko i usponi. Time se oslikala sudbina čoveka uopšte, na topao, bez obzira koliko na mahove tužan način.
Autorka Đukanović se u svojoj prvoj proznoj knjizi predstavlja i sa nekoliko žanrovski teško uhvatljivih tekstova, kojima daje nešto intimniji karakter. Možemo ih čitati kao lirsko-meditativne zapise, kao poetsku prozu, pismo, filozofske refleksije, ispovesti, sećanja. Oni su, čini se, rezultat ne samo talenta koji je potreban da se ono najličnije iskaže kao svojstveno opštem pogledu na svet, već i senzibiliteta da se sve ono u nama i sve ono što je oko nas, a tiče se direktno i naših života, ovekoveči u reči kao višem smislu postojanja. U tom pogledu, mnogo nam govori pesma koja stoji kao uvod u ovu proznu zbirku. Reči i njihova moć, jednom sagledana i doživljena, više nikada ne jenjava, već postaje svest o višem smislu postojanja, kako na ličnom, tako i na kolektivnom planu.
Zbirkom priča Radost žute lubenice srpska proza dobija nov i vredan segment, kako u tematskom, tako i u formalnom domenu. Noseći u sebi sve vrednosti koje leže i u samoj prirodi književnosti, ona se uzdiže na ravan veoma uspelih književnih dela koja će tek da dokažu svoj potpuni smisao nakon recepcije u najraznovrsnijim čitalačkim krugovima, jer ne postoji čovek koji među pričama Vesne Đukanović ne može pronaći nešto sebi blisko.
Andrea Beata BICOK
