Minucioznost prilikom građenja prostora u ovim pričama doprinosi njegovom oživljavanju i isticanju spone između postupaka karakterizacije, likova samih, i okruženja u koje su smešteni. Vreme u njima, koje obuhvata deceniju-dve pre Drugog svetskog rata, i nekoliko decenija posle njega, deluje fiksirano, obeleženo nepromenljivim odlikama i uticajima na likove; odlike i faktografija tog vremena su podrazumevane, i u ovim pripovetkama one deluju iz pozadine. Prostor je primarno istaknut, i to tako da dominantno utiče na formiranje identiteta, a posredno i na sudbinu likova. Vrhunski posmatrač sveta, vremena i prostora, kakav je Aleksandar Tišma, svojim odnegovanim nepripadanjem i beskompromisnim pristupom stvarnosnoj građi obezbeđuje umetnički izraz koji od kratke priče tvori vrhunsku prozu.
(Iz predgovora)
