U ostavštini Branimira Stranjakovića postoji i rukopis „Bože pravde/Priče o UDBI", u kome se, pored pripovedaka srpskih pisaca, nalaze i svedočenja ljudi koji su preživeli torture Titove tajne policije ili, na izvestan način, bili u dodiru s njom. Stranjaković se, skoro opsesivno, zanimao za UDBU, jer je smatrao da je ona ključna ustanova Titove strahovlade, koja je, poput tumora, pustila svoje metastaze u sve što pripada srpskoj nacionalnoj zajednici ? od politike, preko kulture, do vere. Pažljivo je čitao knjige i kopirao, kako umetničku prozu, tako i lična svedočenja pojedinaca sa iskustvom stradalnika. I sam je pisao na tu temu (u knjizi Bože pravde objavljujemo jednu njegovu priču, mada nedovršenu).Ako je, po pravoslavnom predanju, koje je Stranjaković smatrao osnovom našeistorije, čovek stvoren po slici Božjoj, onda je cilj udbaških islednika i kontrolora bio da od njega naprave stoku sa žigom zveri, antihrista, u srcu i duši.„Dok god postoji UDBA, Srbija neće postojati", govorio je Stranjaković.
