„Radim svoj težak posao, preko dana, a čitam, uveče, do duboko u noć.
Kroz Mikelanđela pratim put jednog čoveka, u prošlosti — njegovu mladost, njegove ljubavi, njegov rad, njegova razočaranja, starost i smrt. Na taj način, vidim prošlost i tražim u njoj, kao i ljudskom životu, smisla. Na taj način proučavam i Rim, vreme renesanse, papa, veličine Italije. A što sam izabrao takvog giganta u umetnosti, to je zato, što, na taj način, vidim prošlost, jasnije, uveličano, kao kad se uveličavajuće staklo spusti, na geografskoj karti, na neko manje mesto, pa se uveliča. Rim se, za mene, proširi, čak do polarnih krajeva.
Ima ih nekoliko (Mikelanđela), kao nekoliko ljudi u svakom čoveku. Neki znaju, možda — bolje od drugih — Mikelanđela Sikstinske kapele, drugi, skulptora grobnice Medičija, treći, onog čiji se crteži nalaze u Oksfordu, neki možda onog iz Luvra? Ima eksperata i za onog Mikelanđela, kojeg je bilo, a kojeg više nema — čija su dela bila, pa su izgubljena. I toga ima. Ja govorim samo o onom Mikelanđelu, koga sam svojim očima video, čitao, i koga, kao što rekoh, smatram, pored Sokrata, za utehu, u životu.” - Miloš Crnjanski
.png){kind=logo}
