Pored toga što je živela u godinama burnih istorijskih dešavanja, ni tadašnja književna kritika nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama i sa idejama budućeg vremena. Ipak, sve to nije predodredilo ni njen životni ni stvaralački put. Stekla je široko obrazovanje, bila je poliglota, interesovala se za druge kulture, te je mnogo putovala. Uz sve to, čitanje je za nju predstavljalo nepresušno izvorište nadahnuća i spoznaje sveta. „Saputnici“ su prvi put ugledali svetlost dana 1913. godine, a „Pisma iz Norveške“ 1914. godine. Dakle, ove i naredne godine obeležava se 110 godina od njihovog objavljivanja, a mi ih i danas čitamo i nalazimo u njima mnogo toga što prepoznajemo kao naše, odnosno savremeno. To potvrđuje da je Isidora Sekulić u svojim delima iznedrila ono što bismo mogli odrediti kao univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu.
Ovo izdanje je dragoceno i po tome što je predgovor napisao profesor Jovan Delić.
Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu. Zbog očevog posla, detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Rano je ostala bez majke. Zahvaljujući očevom stavu, ali i sopstvenoj želji da se obrazuje, posle završene gimnazije u Zemunu, pohađala je Višu žensku školu u Novom Sadu, Srpsku učiteljsku školu u Somboru, i potom se usavršavala u Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu. Znala je nekoliko svetskih i klasičnih jezika, te je ostavila neizbrisiv trag i kao prevodilac. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako prva žena akademik u Srbiji.
Umrla je 1958. godine u Beogradu.
.png){kind=logo}
