„Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti." (Knjiga postanja 1:31)
Prvi deo romana bavi se prelaskom preko Albanije 1915. godine. Glavni junak, Stevan Papa-Katić ima sedamnaest godina, isto koliko je i Rastko Petrović imao kada je sa srpskom vojskom i narodom prešao albansku golgotu. Iza junaka i pripovedača naslućujemo pisca koji meša oblike i romansira uspomene na događaje čiji je očevidac i učesnik bio.
Kada je 1934. godine rukopis predstavljen izdavaču, izdavač je tražio izmene rukopisa, kako to Marko Ristić svedoči, zbog „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije" i rukopis je vraćen piscu nazad u Ameriku. Drugi deo romana odvija se baš u Americi, dvadeset godina nakon prelaska preko Albanije, u kome pisac postavlja pitanje odsustva čoveka u kapitalističkom društvu. Sticajem okolnosti, roman izlazi tek 1961. godine, dvanaest godina nakon piščeve smrti.
„Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..."
.png){kind=logo}
