V KAO POBEDNIK

V kao pobednik je traktat ‒ spis o (posle) ljubavi autorke Jelice Mirković. Pseudobajka, koja karikira formalne karakteristike ove vrste ‒ bio jednom... i nema baš srećan kraj, mada i to je relativno.

Opštepoznato je da je (V), najčešće latinično, oznaka za pobedu, ali u ovom delu je reč o vešeznačnoj pobedi koja pomalo ima karakteristike „Pirove pobede“, a posledice te pobede osećaju svi akteri.

Zapitaćete se ko je onda Pobednik? Najjednostavniji odgovor je da je onaj kome je ova knjiga posvećena, koji je u glavnoj junakinji probudio najlepša moguća osećanja, pomogao je da prebrodi sve svoje strahove, a kada su počele njegove nevolje, isključio ju je iz svog života.
Simbolika njegovog imena je povezana sa pobedom i možda zato svoje poraze i padove ne voli da deli sa drugima. Mislite li da takvi vitezovi više ne postoje? Varate se, junakinja ovog spisa je srela jednog takvog:
…A srce je čudan organ, koji ne sarađuje sa ostatkom tela, organ koji nam diktira život i na kraju u svakoj borbi srce pobedi. Često sukobljeno sa mozgom, a uvek izađe kao pobednik. Zapravo baš kao što je i On, moj Pobednik, čije ime vešto skrivam. Ne lažem vas po tom pitanju, on je stanovnik mog srca, živi u njemu. Ne, nisam ga izmislila, niti izmaštala. Postoji kao stvarna osoba od krvi i mesa, a opet tako deluje kao san, kao da se nalazim u nekom najlepšem gradu na ovom svetu, a taj grad nije Pariz, već Niš, uglavnom, koji u trenucima kada on na autobuskoj stanici spusti svoju nogu na tlo Niša, tada Niš odjednom postaje magičan grad….
Vitez koji je čuvao njeno srce i trudio se da ostane neoštećeno. Taj podvig ga je između ostalog i napravio Pobednikom. Glavna junakinja je uzrasla kao osoba i ima poruku za sve:
… Ja ću se za svoje želje boriti sama, neću uzeti udicu i čekati kraj nje čitavu večnost ne bi li se neka od tih ribica prikačila, neću lutati ulicama, tražeći čarobnu fontanu, kako bih u nju ubacila novčić, niti vreme provoditi kraj prozora, čekajući da neka od zvezda počne da pada. Umesto čekanja biram borbu, da postanem bolji čovek. Slagala bih kada bih rekla da sve to želim da radim zbog njega. Radim isključivo zbog sebe, ali je on taj koji me je na to podstakao. Zato ću mu na tome biti uvek zahvalna, ma šta god se među nama u budućnosti dogodilo…
Postoji stvar zbog koje vredi čekati ‒ ljubav. Jedna od najlepših ljubavnih pesama koju je napisao Konstantin Simonov zove se Čekaj me:
…Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživjeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svijetu.
Često se čekanjem može spasiti ljubav, a ona je najdivnija stvar na svetu, možda baš ne ona na koju trenutno mislite, možda neka druga, koja je još bolja za vas, a možda baš i stara za koju je kucnuo pravi čas.
Strpljenju, koje je majka mudrosti i najčistijim i najplemenitijim emocijama vas obasipa ovaj spis Jelice Mirković, koji svakako zaslužuje vašu čitalačku pažnju, što potvrđuje da je ovo samo prvenac i da će ova autorka tek u budućnosti pisati velika dela ‒ zato je i ona Pobednik.

Marina Đenadić