Slavko Krunić i Mirjana Ognjanović su najbolji tamo gde većina pisaca i slikara počinju da zamuckuju i da se gube u prostoru između reči i slika. U tom prostoru oni pronalaze nove priče i slike i pretvaraju staru tišinu u novi glas. - David Albahari
Mirjana Ognjanović
Budući da nije postala gitaristkinja, kao što se spremala (premda ne i koliko je bilo potrebno), Mirjana Ognjanović je počela da se bavi književnim prevođenjem, pisanjem i novinarstvom. To joj je lakše polazilo za rukom. Verovatno zbog dobrog sluha i osećaja za ritam, a bez mukotrpnih uvežbavanja zadatog notnog teksta. I uopšte, sve to je nije sekiralo. I tako, u stanju bezbrižne obamrlosti izazvane nesanicom, prvi put je ugledala slike Slavka Krunića. I gle! Posmatrajući ih, učinilo joj se da čuje tonove neke davno poznate muzike. Nije dugo razmišljala o kojem je instrumentu reč, jer je bilo izvesno da je to onaj instrument koji se obgrljen drži blizu srca. I umesto da tu muziku zapiše kao melodijski diktat, lukavo se odlučila za reči. Smatrala je to dugo očekivanom srećnom slučajnošću. I preimućstvom!
Slavko Krunić
Da je njegova priroda nomadska, Slavku Kruniću bilo je jasno još dok je bio dete. Nažalost, zbog različitih spoljnih okolnosti nije uspevao da uspostavi sklad između skitalačkih apetita i mogućnosti za putovanje. Problem je, međutim, rešio brzo. Ma, za tren! Dok je pljesnuo dlanom o dlan! Uzeo je četkicu, zategao platna i počeo da slika predele i ljude koje je na svojim putovanjima sreo. Naravno, nisu sva putovanja bila baš potpuno stvarna. Umešali su se tu i snovi. Sa pojedinim saputnicima jednostavno nije mogao da prestane da se druži i susreće u najneobičnijim prilikama. Ispostavilo se da Krunićeve slikarske skitnje nisu podrazumevale samo geografska pomeranja, već i kretanje kroz vreme: u rikverc, kao i napred. I u trenutku kada je shvatio kako je i priroda bajki suštinski nomadska, poput njegove lične (jer lako premošćuje i prostor i vreme, a posebno društvene klase), primetio je još nešto što mu je posebno skrenulo pažnju. Za vreme održavanja njegovih izložbi izvesni ljudi su se zadržavali ispred slika mrmljajući sebi u bradu. Kada bi ih pitao da li kojim slučajem razgovaraju sa zamišljenim prijateljima, svi su odgovorili odrečno. Naprotiv! Tvrdili su da slušaju priču koju im slike pričaju. Slavko Krunić ih je zamolio da i njemu otkriju sadržinu tih povesti i da se upoznaju. Tako je postao prijatelj sa Davidom Albaharijem, Elodi Pinel, Sanjom Domazet, Bilom Guldom, Mirjanom Ognjanović i Nemanjom Mitrovićem
.png){kind=logo}
