Santjago je vuk samotnjak ostavljen još od šteneta da se sam snalazi. Njagova povezanost sa šumom govori duboko ukorenjenoj usamljenosti unutar njega. Ali, ta njegova naglašena usamljenost uticala je na Santjagova bogata iskustva, koje je vremenom transformisao u mudrost.
Prećutno je poštovan od strane vučijih zajednica, čije su glavešine ipak zazirale od njega i legende koja prati njegovo ime. Legende koja govori da je upravo on sin vučijeg Boga, takozvanog Velikog Vuka, gde je veoma važna i istaknuta tačka koja kritikuje one željne moći i vlasti, kao i činjenicu da su životi drugih nevažni i nebitni i poređenju sa njima. Međutim, Santjago nije običan vuk...
Metaforične i alegorijske perspektive romana Santjago – Đorđa Ćirjanića mogu se najkonciznije naznačiti u izvrnutoj semantici Hobsove maksime: „Čovek je čoveku – vuk” koja bi u izmenjenom ključu recepcije ovog romana zvučala: „Vuk je vuku – čovek”.
Ovo je metafora propasti i ponovnog obnavljanja poretka zahvaljujući usamljenim pojednicima koji svojom egzistencijom nadilaze pravila opštosti društvenog poretka. - Zoran Bognar
