Na povratku iz Kotora Ilija je sa uzdahom zaključio da ni oproštaji s nesumnjivo stvarnim ličnostima nisu ništa manje složeni. Kao da nisu primetili da je iz peščanog sata iscurilo i poslednje zrnce zlatnog peska, vrteli su i zagledali prazan časovnik čudeći se da je leto tako brzo prohujalo. Tu, nažalost, nije bilo pomoći. Vreme se nije moglo u nedogled rastezati. Dok se jedan deo porodice pretvarao da ne zapaža neumitno primicanje rastanka koristeći svaki preostali trenutak da uranja u još toplo more, drugi je otvoreno jadikovao. Ilija je već danima listao katalog s neobičnim naslovom: Agregatna stanja tuge. Nije to, naravno, bio nikakav udžbenik prirodnih nauka, već samo savesno popisan inventar Porodičnih rastanaka. Mogao je, kao Šeherezada, hiljadu i jednu noć da priča o ispraćajima. Ali ko bi slušao? Za razliku od zavodljive istočnjačke princeze čije su izmišljene utehe bile melem i za srce i za dušu, Ilijine su mogle samo da rastuže. Palo mu je čak na pamet da se amplitude kojima se oslikava odstupanje od uravnoteženog duševnog stanja mogu i grafički prikazati. Znao je da su neki matematičari pokušavali da društvena kretanja upravo tako izraze. To što njima nije pošlo za rukom, možda će njemu uspeti.
