Radmila Vojinović (1953) je prozaistkinja koja svojim delom, satkanim od kratkih i efektnih rečenica, prikazuje veliki istorijski period: od šezdesetih godina peošlog veka do današnjih dana. Njen mikrokosmos je dolina Lašve, reke u Centralnoj Bosni. Brzom naracijom nas vodi kroz dečije igre, mladalačka zaljubljivanja, ali i društvene odnose u bivšoj SFRJ, početak nacionalnih tenzija i raspad zemlje. Prvi deo romana je, skoro idiličan, u kontrapunktu s drugim koji je storija o ratu, izbeglištvu, metaforičkom i stvarnom bežanju iz jedne u drugu neprijatejsku sredinu, iz rata u BiH u Srbiju za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Životna energija koja izbija iz heroina (heroja) romana je ono što im pomažće da nastave dalje, čuvajući svoje porodice i želju za životom. Iako tuge, bluza, ima, život je, kako kaže stara definicija američkih Crnaca „pesma dobrog čoveka koji se seća loše“ i koja donosi preko potrebnu katarzu.
