Prolazeći u romanu kroz period Šestoaprilskog bombardovanja do Rezolucije Informbiroa, Maksimović je opisao odraz svih događaja na pojedinačne sudbine njegovih junaka, podjednako tragične bez obzira na kojoj su strani bili i ili pokušavali da ostanu neutralni.
Pokušavajući da objasni taj poriv ka apsolutnom zlu u čoveku, autor priča paralelne priče o ljudima koji su se zakleli na različirim stranama. Nevini i krivi, zavedeni i neutralni, lojalni i pragmatici, civili i vojnici, žene i muškarci, svi na kraju doživljavaju tragične sudbine koje kao da su im bile negde zapisane, a snovi su ti koji su im nagoveštavali neizbežno.
Posebno upečatljive su u ovom romanu scene iz ratnog Beograda koji se sa nemačkom okupacijom i haotičnim raspadom države čija je prestonica bio suočavao na različite načine, kroz tiha, krotka preživljavanja gladi i zime u polusrušenim kućama ili bekstvima u unutrašnjost Srbije gde im se činilo da će biti hrane, ogreva, uslova za život.
Uzimajući za temu svog romana već dobro poznate događaje koji su odredili nacionalnu istoriju dvadesetog veka, autor ovog romana pokušao je da im da viđenje iz svog ugla, koje neminovno, nije moglo biti bez ideoloških odrednica.
Ni jedna ideologija ne može biti iznad života, poručuje nam Maksimović ubedljivim, potresnim, završnim scenama ovog romana – epopeje koji sve vreme drži punu čitaočevu pažnju ne samo svojim sižeom već i uverljivim, toplim likovima koje doživljavamo kao davno umrle članove sopstvenih porodica. Kolektivno sećanje zauzeće veoma važno mesto u percepciji i tumačenjima ovog romana.
