Roman „Montrealske crne noći“ napisan je u osnovnim crtama u jednom dahu. U vrlo kratkom vremenu, za nepunih mesec dana, možda koji dan više, skoro neprekidnog pisanja. Kod mene stoji već mnogo godina, nedovršen i neobjavljen. Roman je napisan po mom povratku iz Jugoslavije, sa svežim osećanjem bola zbog gubitka oca, koga sam zaista mnogo voleo. Nastao je kao ispovest njemu, kao molitva za oproštaj greha. Nastao je kao još jedna potvrda da još postoji bol na ovome svetu kada se neko izgubi, da još ponegde postoje tragovi osećanja za nekim ili nečim u ovome svetu, koji postaje sve okrutniji, bezosećajniji i svirepiji. U kojem gubitak jedne duše, živog ljudskog bića ne predstavlja više ništa. Sve me ovo navodi na pomisao da ovaj svet, koji sve više živi životom bez emocija, ljubavi zaslužuje jednu opštu kaznu. Božiju kaznu, koja verujem da uvek i stigne, ali ne volim što u svemu tome nastrada mnogo dobrih i nevinih ljudi. To je cena svake kazne. Nadam se da će božija to umeti pravedno da razdvoji da bi se razlikovala od ostalih.
