Kad malo razmislim, kroz vek sam prošao primenjujući strategiju bežanja. Bilo kuda izvan ovog sveta, život je uvek negde drugde. Prvo geslo je Bodlerovo, drugo Remboovo. Tako sam mislio, tako sam disao pre nego što sam i čuo za ove pesnike. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz rodne zemlje u četrdeset sedmoj. Bežao sam iz stalnih radnih odnosa, iz dvosobnih stanova, iz brakova, iz političkih poredaka i prirodnih kruženja. Istorijski okvir te celoživotne bežanije jeste umiranje ruralne civilizacije i raseljavanje sela. Svake nedelje na našoj planeti milion ljudi napusti mesto rođenja i nastani se u gradu. Selo umire, a zadah smrti je odvratan. Osetio sam ga najpre u zavičaju, potom se proširio po celoj Titoslaviji. Od onoga čemu nema leka spasavamo se bezglavom trkom. „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.“ Pesmu koja se završava ovim stihom objavio sam u osamnaestoj.
* * *
Zavičaj je zavetni teret porekla; ako sam, povremeno, pokušavao da odahnem od tog tereta, ako sam zapostavljao sinovske dužnosti, bombardovanje iz 1999. me je vratilo zemlji i njenoj istini. Agresija, bilo da je verbalna ili oružana, postavlja pitanja koja traže nedvosmislen odgovor. Ili si sa svojima, ili si prešao na suprotnu stranu. Naš svet, čije mane dobro poznajem, pod sankcijama i bombama držao se gospodski. Od onakvog držanja je i neprijatelj, da je hteo, mogao ponešto naučiti.
Milovan Danojlić
.png){kind=logo}
