Mislim da sam zavoleo svoju nesanicu. Uvek kada je sasvim preskočim pijanstvom, jutarnji mamurluk obično je teži i suroviji nego obično. Ubija me prazninom u kojoj prosto nema prethodne noći. Obrisana je iz sećanja, a ja ne podnosim te rupe u kojima nema sećanja.
Ne valja ni kada se ne okačim na kontrolisanu dozu žestine. Tada su plodovi bdenja užasni. Sećanja su ružna, osećanja teška i bolna, misli nemirne i neuravnotežene. Porađaju strašne predosećaje, od slika koje mi se motaju po glavi počinjem da se znojim, ležim obliven nemirom i strepnjama. Bez pravog rešenja za tu blagu histeriju, brojim tiho hodanje sekundi po zidnom satu i u svakoj od njih uspevam da prepoznam po jedan mali sunovrat u koji je iscurilo neko parče prošlog, ili budućeg vremena.
Obe krajnosti mi smetaju. Zato svake večeri pokušavam da nađem meru.
.png){kind=logo}
