Doktor Petini zaista pobuđuje režnjeve belih moždanih ćelija u kojima je zapamćeno sve što je ikad bilo i ikad se zbilo. Ali istraživanja još idu više šumom nego drumom, te svi mi nalikujemo opitnim kunićima koji su pristali da s njim sklope ugovor zbog radoznalosti, samoće ili lude nade da će u nekoj od istorija, kao zalutalu decu, pronaći i svoje bližnje i zaista moći da ih dodirnu. Putnici se, dobri gospodine, otiskuju u neko od svojih potpunih sećanja na povesno vreme. Otvaraju ga kao policu biblioteke. Ali, ova knjižnica ima i mračnu stranu.
Niko ne zna kuda će otputovati, koliko će na putu provesti i, što je najvažnije: niko ne zna s kakvim će se opasnostima suočiti. Jer, izvinite ako vas to vređa, potpuna slika jednog prostor-doba nije neka od maštarija vas literata, već život sâm, u kojem ima i ubica, i secikesa, i dželata, da, i bolesti, stradanja, i tek ponegde, tako malo, sasvim malo sreće. Zbog to malo sreće svi smo pristali da se otisnemo na neko od putovanja. Pa i ja.
(Juzef Kasper protagonisti romana Poslednji argonaut)
.png){kind=logo}
