U Beogradu, prestonici Kraljevine Jugoslavije, između Prvog i Drugog svetskog rata, pojedinci se, iz pripovetke u pripovetku, susreću sa stravom van svakog poimanja – sa preobražajima, prizivanjem duhova, oživljavanjem mrtvih, sa srpskim mitskim bićima, drevnim obredima, tajanstvenim kultovima, zaboravljenim paganskim božanstvima, zabranjenim knjigama…
U pripovetkama Bobana Trifunovića svakodnevica, stvarnost za koju se svi čvrsto drže - kao što se dete, uplašeno, drži za suknju svoje majke – počinje da popušta pred našim očima, jer ništa nije onako kako izgleda. U svakoj pripoveci, strava je prisutna u svakom kutku našeg sveta, ali to je tek nagovešteno; užasi se naziru, a oni koji se sa njima susretnu, nisu sigurni šta vide, čuju ili dodiruju, jer to je sasvim u suprotnosti sa logikom, sa zdravim razumom.
U prvim decenijama dvadesetog veka nastala su, nesumnjivo, najbolja dela horor proze, klasici kojima se i danas rado vraćamo. Ono što odlikuje klasike horor proze je odsustvo svake, pa i najmanje banalnosti, neukusa, kiča. Zbirka pripovedaka Srce lutke se čitaocima, upravo, predstavlja kao klasik horor proze – jer po uzoru na klasike je i pisana: deset pripovedaka prožetih jezom od početka do kraja; nabojenih suštinom horora – nagoveštajima, naznakama, nesigurnim opažajima i susretima sa užasnim u stilu Artura Makena, Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Roberta Ejkmana, Aldžernona Blekvuda.
.png){kind=logo}
