SLUČAJ DANIL HARMS

"Rekla mu je da je rođena u znaku Blizanaca, da ga se jedan deo nje plaši a drugi želi sve s njim. Nije bila sigurna koji je jači, ipak, nadala se da je ovaj drugi. On nije želeo da to saznanje ubrzava (ili se pravio da je tako), ali – ona jeste. „Dođi kod mene”, rekao je. U kolima je bila pre završetka Nenadove rečenice, odmah posle „Dođi”, a ispred njegovih vrata nakon drugog „e”. Za pet kilometara, koliko su bili udaljeni, Mileni je te večeri bilo potrebno vreme od dve njegove izgovorene reči. Dok je telefonski razgovor trajao, približio se ulaznim vratima kako bi joj bio bliži, pred susret njenog kažiprsta sa komadom plastike koji je, takođe, vapio za njenim otiskom, želeći da prekine zvono otključavanjem brave, ne gubeći ni tih nekoliko sekundi koje bi mogle da pojedu delić do tada nepoznatih jedvačekanih dodira.

„Stavi mi povez preko očiju”, izgovorila je odmah pošto je ušla, pružajući mu crvenu maramu koja je izgledala kao da je napravljena baš za to, savijena po dijagonali da svojom dužinom opkoli glavu, od tankog mekanog materijala kako je čvor ne bi žuljao, tamna koliko treba da zarobi oči i dovoljno nežna za njene duge trepavice, koje su poput muholovke imale zadatak da progutaju pogled. Nije primetio da je na sebi imala samo donji veš. Rečenica koju nikada do tada nije čuo poremetila je sve ono što je mogao da vidi. U predsoblju je jednim potezom skinula haljinu i u donjem vešu krenula ka drugoj prostoriji, sigurna da ide u pravom smeru iako se u njegovom stanu nalazila prvi put. Tek kada je je krenuo za njom ka spavaćoj sobi, razmišljajući o onome što će se desiti, počeo je da spušta pogled sa njenog potiljka, preskočivši kopču na leđima (koja je čekala da bude rastavljena na dva dela) i zaustavio ga na bokovima. Oni su osetili kako mu se oči bore sa šarama na čipki kojom su delimično bili prekriveni, te su iz tog razloga i usporili narednih pet koraka, ne bi li mu samu borbu dodatno otežali, onako slatko i dobronamerno bezobrazno, na putu do kreveta koji je najednom postao duži nego što se u prvi mah učinio.

Bliznakinja po imenu Plašimse u poslednjih nekoliko godina postala je dominantnija od svoje druge polovine Želimsve. Preuzela je ulogu zaštitnice i upravo svojim strahovima onemogućavala Milenu da se upušta u nešto što uopšte nije bilo problematično. U raznim situacijama bi izmišljala glupe obaveze koje je prihvatala i hrabra sestra (nije mogla drugačije, postala je inferiorna), stidela se, a ponekad izgovarala besmislene rečenice u nameri da bude duhovita i, uz izveštačen smeh, uspevala da sve upropasti što je Želimsve do tada postigla. Od uplašenosti joj se toliko vid razvio da je određene „opasnosti” mogla da ugleda sa velike daljine, u trenutku da ih analizira, definiše i ubedi ovu drugu da je u pravu, pri tom ne ostavljajući ni najmanju mogućnost da nije. Međutim, pre desetak dana zaspala je baš u momentu kada se pojavio Nenad, što je Želimsve iskoristila istog momenta, praveći na Mileninom licu zaboravljene grimase, premeštajući noge sa jedne na drugu na najženstveniji mogući način, izgovarajući rečenice za koje nije znala da ih može osmisliti, dodirujući prstima usne posmatrajući njegove, dok je, jednostavno, više nego ikad, uživala u svemu. Posmatrao ju je i bio siguran da su svi znaci koje mu je slala dovoljni za jedan poljubac za koji se nadao da će se desiti u najskorijoj mogućoj budućnosti i koji će biti veći od najvećih ikada podarenih iz prošlosti. I baš kada se spremila da saučesnik istorije bude, Plašimse se probudila, zavrtela Mileninom glavom tako da su im se nosevi sudarili dok su se noge naglo uspravile i izvele ih sve zajedno iz restorana, ostavivši za sobom poslednji gutljaj nepopijenog pića u čaši sa sve tužnim poljupcem u njoj. Tek je na putu do kuće shvatila da uplašena bliznakinja najviše od svega koristi čulo vida; svi strahovi pogledom su uočeni, sve savete nakon toga je dala, svaku namrštenost očima nacrtala. Želimsve je, za razliku od nje, uvek imala poluzatvorene kapke kako bi svaku želju zamišljala, žudnje pretvarala u drhtaje, od nepoznatog trnjenja sokove cedila, od tečnosti takve parfeme pretakala u minijaturne nevidljive flašice, poređane na nepostojećoj polici, u zaključanoj izmišljenoj prostoriji koju je planirala da otključa... U utorak.

Stigli su do kreveta. Ona bosim koracima, koji su stali tamo gde se put završio, kojim ju je pratio u cipelama čiji su đonovi prekrili njene bešumne tragove, sem poslednja dva koji će ostati kao jedini dokaz da je prošli život imala opraštajući se od njega tabanima svojim. „Ne vidiš ništa?”, izgovorio je dok joj je na potiljku vezivao drugi nežni čvor koji je snažno dodirivao prvi, prstima bojažljivim od nepoznatog, ali sigurnim zbog nje i malo tužnim zbog kvarenja frizure koju je obožavao od prvog susreta. „Ne vidim ništa”, odgovorila je tiho Želimsve kroz Milenina usta pazeći da se Plašimse ne probudi u trenutku koji je tek trebalo da se desi, u bućnosti koja je oblaporno čekala svoj nevini početak."

GS, odlomak iz romana „Slučaj Danil Harms”.