… A stari, dobri profesor beše već započeo svoju priču: o Bodleru, kao iuvek. I kao i uvek, i sad je imao negde oko šezdeset godina, i dalje beše jednako proćelav, i dalje sa tamnom, proređenom kosom i dva korpulentna ćosava obraza što su se busala pored ušiju. Iznad nosa okačene sitne, podebele okrugle naočari, kroz koje je večito zamišljenim, u daljine odlutalim pogledom, prepoznavao stih iz knjige. Ovu je uvek – pa i sad – držao u levoj ruci, s karakaterističnom retorskom pozom, kojoj je sjajno pristajalo nezamenljivo sivo odelo. Ipak, ono najozbiljnije na toj inače dežmekastoj prilici, bila je sporost kojom je pričala. Njome profesor Taj i Taj
nije naizmence klatio rukama. Kao da je plovio mislima po najmirnijem podnevnom moru, on bi samo povremeno, zapljusnut kakvim prolaznim vetrom, najednom vatreno viknuo neku ideju, metaforu, lajtmotiv, dižući značajno u vazduh kažiprst, i onda opet smesta tonuo u nepoznate, neodgonetljive ambise!… (odlomak iz romana)
