Minula je tek koja godina otkako je Vladimir Vučković književnu brazdu ovratio oko svog topraka – Zaplanje (jugoistočni deo zemlje Srbije), čiju geografsku, jezičku i svaku drugu osobenost zajemčuje Suva planina, koja se, visinom svojom i prostranošću, putniku namerniku izdaleka ukazuje kako božji znak, a izbliza kao bajkoviti predeo gdeno loze svoje svrza svakovrsno bilje i sjavljuju se u ružu vetrovi, zamećući često i jedini razgovor u opustelim selima, među sastarelim ljudima kojima je, većma, goli život „ziratno imanje“...
Kao pripovedač i romansijer, Vladimir Vučković ne premotava sa tuđe kanure prozno svoje predivo (premda se naklonom odaziva gdekojim srpskim spisateljima: S. Sremcu, B. Stankoviću, S. Džuniću), niti je pak preterano rukovedao po zavičajnim jezičkim livadama – on se samo jezičkim merdevinama (na kojima se poznaju „zaplanjske prečage“) spušta u bunar sećanja, gde se jedino i mogu potražiti dobre priče, što posvedočuje i priča „Srodne duše“, koja se „raskomotila“ u ovom, istozvanom romanu kratkog metra, a dubogog dosega i širokog obuhvata.
Elem, ovaj kratki roman, iliti „protegnuta pripovetka“ (a tako su „građeni“ i Sremčevi romani!) pada kao krepka kapka u savremeno srpsko knjižestvo, u kojem Vladimir Vučković odavno nije nepoznat pisac...
Radovan Beli Marković
.png){kind=logo}
