NEKO DRUGI

Najlepše stranice romana nose duboko promišljene filozofske teme. U razgovorima sa Marinom, svojom spasiteljkom i zvezdom koja sija nad jesenovanjem njegovog života, skrivaju se neke od sveprožimajućih tema ljudske psihe i bivstva – ko smo, šta smo, zašto smo to što jesmo, gde je početak a gde kraj naših života i možemo li zaista biti neko drugi. U ispovestima prijatelja i žena koje su prohujale kroz Maksimilijanov život, pisac nas neosetno provodi kroz kritiku sadašnjice i njene nepremostive potrebe za ljudskošću, čovečnošću i humanošću. Svaka skica tako nosi po jedan segment izvitoperenog i porocima unakaženog društva u kome živimo – nasilje, ubistva, pohlepu, mržnju, prevrtljivost, izdaju, ali i specifičan muški ugao iz koga se oslikavaju postupci žena – iskorišćavanje naoko zavodnika.
Kada zatvorimo poslednju stranicu romana, zapitaćemo se može li se zaista živeti kao neko drugi. Možemo li sakriti dušu kao što možemo sakriti lik, misli ili prošlost? Čini se da ne, jer se ona kao beleg razotkriva u svakom trenu naše slabosti i izlivu našeg srca. Zato treba živeti sa sobom u miru, nositi sve svoje balaste i koračati sigurnim korakom koji se ničega ne boji, ponajmanje sebe.

„Živim svoj život. Ako nije iskvaren lošim navikama, ljudski organizam nepogrešivo svojim željama, apetitom, žeđu, nagonima, sve preko našeg uma pokazuje šta mu je potrebno i za zdravlje korisno. Osluškujem i pratim svoje telo i svoj duh, poštujem svoje nagone, spontane želje i spremno im hrlim u susret, bez straha i snebivanja, pa greške ne može da bude.“