Iako se poslednjih godina putopisna proza sve manje pojavljuje na našem književnom nebu, uvlačeći se u bele redove blogova obogaćenih fotografijama nasavremenijih foto-aparata i nudeći instant-priče o najrazličitijim krajevima sveta za instant-turiste instant-tura, veliko je osveženje držati u rukama pravi putopis – delo Olgice Marinković Lice od leda…
Čitaoci kojima detalji ne promiču primetiće da se poslednji „dnevničko-putopisni“ zapisi odigravaju u vreme koje je tek pred nama, na kraju tekuće 2020. Ovim Olgica Marinković pokazuje da nema nedoumicu na koji će se način završiti još jedna hladna godina nedokučivog Baltika – alegorije cele Estonije. Godina otetih emocija, još jedna među onima koji u hiperborejskim rubovima sveta tiho pulsiraju, poput svetla svetionika u nigdinama obavijenih maglom, žive za danas i jedva čekaju da što pre dođe sutra, kao korak bliže njihovom jugu na kome se snegovi brzo tope i zaboravom zatrpavaju dani obojeni kamenom, ledom i tugom.
.png){kind=logo}
