Kako privid banalnog, svakodnevnog, ispuniti novim, slojevitijim značenjima – sebi, iznova, neumorno, postavlja pitanje Radivoj Šajtinac. Tako i u ovoj knjizi, gde se njegove šetnje-lutanja ivicama njiva, korovištem, zapuštenim stazama na ivici grada, zagađenim odbačenim ostacima ljudskih ne-potreba, šikarom, zaboravljenim gradskim zadnjim dvorištima, i slučajni susreti, preobražavaju u gradivo za ironičnu introspekciju, monolog o sebi, pre svega. Za njega ništa nije bez važnosti; značenja koja iščitava iz predela, sitnica, neizgovorenih i poluizgovorenih reči, bolova, prašine, buba, kreštanja vrana, telefonskog razgovora s unukom – obavija slojevima svog, do savršenstva izbrušenog, sažetog, jasnog jezika.
Tako i u ovoj knjizi, Šajtinac nastavlja svoj vredan poetski gradinarski posao: odseca nepotrebne zaperke i suve listove – sve što iscrpljuje stabljiku pripovedanja. Zato su grozdovi-poglavlja, koji su na njoj ostali, sazreli, puniji – oporo-slatkih sokova, i jesu, svako za sebe, izbrušena (haiku) pripovest.
.png){kind=logo}
