Pitate li se ikad zašto se neki ljudi sretnu? Možda onda dok praznih ruku ispijate prve gutljaje kafe, sena te osobe nehotice protrči kroz vas kao poslednji vapaj umukle tišine, i tera vas da se zapitate koji je značaj nekog neznanca kojeg zapravo toliko dobro poznajete. Onda kada njegova unutrašnjost postaje deo vas, kao da je uvukao prste u vaše obrve. I tu se nastanio.
Često najlakši način na koji možemo da objasnimo zašto nekoga toliko jako osećamo, leži u činjenici da smo deo nečije karme. I taj trenutak kada ugledate nečije oči ili pored nekoga osetite snažnu privlačnost, kada vas neko, bez ikakvog realnog razloga, dotiče, kada osećate umešanost u vaše postojanje, to je trenutak kada prepoznajete svoju karmu. Susrećete svoje lekcije. Ulazite u ciklički krug. Dajete tada sve što možete dati, a ne sve što mislite da treba.
Jer ljudi dolaze i odlaze. Neki dolaze i ostaju. Neki nas mimoiđu. Na stepeništu. U okolnostima drugačijih života. Od nekih nas udalje godine, od nekih vreme. Sa nekima često imamo osećaj da smo se sreli u pogrešno vreme. Takvi slučajevi gotovo uvek imaju tedenciju ka ponovnim susretima. Za dan, mesec, godinu ili decenije. Oni nas mimoiđu jer jednostavno nije vreme za te lekcije. Nismo dovoljno zreli. Nismo dovoljno jaki. Nismo dovoljno prepoznali.
I bile milisekunde u pitanju ili sati, trenuci, meseci, pa i godine, uvek trebamo znati da je reč o hiljadugodišnjim pričama. Osećate osobu jer vam je nekada bila bliska. Poznajete njene navike jer ste je nekad poznavali. Osećate je, bez ikakvog suvišnog razloga, toliko duboko u sebi da to izaziva nemire. To je zato što ljudi trče u susret jedni drugima, razbijaju se jedni o druge i hiljade vaših ostataka diše u nekim drugim ljudima.
Isto onako kao u knjizi Mileve R. Stanković. Isto onako kako je junak njenog romana osetio svoj Belutak, sećajući se kroz fleš-bekove svojih prethodnih života, počev od prvog, kada je kao pračovek otkrio vatru i postao bog za svoje pleme, pri čemu sve njegove živote prožima bezvremena i tragična ljubav prema jednoj ženi.
„Znao sam šta sam bio, šta sam radio, sećao sam se da sam bio prvi čovek koji je stvorio vatru, prvi koji je nastradao, prvi koji se zaljubio i prvi koji je zbog te dve stvari poveo sa sobom previše nevinih duša.“
A o romanu, recenzent knjige, Saška Veljanovska, između ostalog, kaže:
Dubokoumni roman koji će Vas ostaviti bez daha. Jedan od onih kome ćete se uvek i iznova vraćati, ispitujući sami sebe: Ko smo mi? Da li karmički svetovi zaista postoje i kako mi to živimo u njima? Zašto zapravo postoje i koja je njihova uloga? Da li je večnost sazdana od neprekidnog životnog toka i naših različitih uloga?
Odgovore na ova pitanja naći ćete u ovoj divnoj knjizi koja će vas naučiti koliko zapravo trebamo ceniti život, one male trenutke sreće u njemu, i koliko je važna ljubav prema čoveku i prema prirodi.
.png){kind=logo}
