"Nije bilo moguće zamisliti da će išta ikada više postojati, osim tona.
Šezdeset i šest minuta – toliko je trajao. Prvi put kada se javio, i svaki naredni.
Istrčali smo onda na balkon, oboje, mahali smo rukama kroz vazduh, kao da taj zvuk plete
neku mrežu oko naših tela iz koje se moramo zajedno izbaviti. Dole, na ulici, automobili
su se sudarali, jedan za drugim, nisu čak ni pokušavali da zakoče, ljudi su se valjali po
trotoarima držeći se za glave, psi su trčali ukrug. Verovatno bi se čuli i vrisci, da je
išta drugo moglo da se čuje.
Bližila se godišnjica Pipa, razarajućeg zvuka koji je opustošio Barbar i ubio more. Oni
koji su ostali se nose sa blizinom te strašne i besmislene godišnjice.
Nema više ribara, samo Simon i dalje izlazi u svojoj barci, pliva i roni. Govorili su mu da
je proplivao pre nego što je prohodao. Da je ronio pre nego što je proplivao. Simonovo
more nije preživelo Pipa i on mora da se suoči sa izvorom smrtonosnog zvuka. Njegova žena,
Helena, ostaje da unese neki smisao u dane koji se smenjuju, čini se, uvek jednolično.
Potrebno je danima nadenuti nova imena.
David, Leni i Trava spremaju događaj, ne koncert, nego baš događaj, onako kako su ih nekada
veliki muzičari pravili. Zvaće ga Year of The Spectre."
.png){kind=logo}
