DVADESET PETI SAT

Pandemija je. Die Pandemie, ovako izgovaraju ovu strašnu reč u Nemačkoj. La pandémie, kažu je na francuskom. Kroz prozor gledam proleće. To je prvo čega se sećam u živim slikama na početku ovih smutnih i zbunjujućih događaja. Proleće ne zna za epidemiju, a ona ipak pokreće mračne tokove lјudskog taloga. Šezdeset dana jedem ostatke iz konzervi, mrvice hleba i proklijali krompir. Problem dvojnika jeste to što i jesu i nisu mi, a naš – što i jesmo i nismo oni. Svi smo tu polutani, a niko celina. Ne pomažu tu mnogo istočnjačke mudrosti o celom iz više organskih delova, niti zapadnjačke ideje o mašini kojoj svi delovi rade kao skladna celina, koja postiže, samohodno, sve veću i veću brzinu u odnosu na nezainteresovan krajolik kroz koji juri.Svi smo mi izbeglice, svi smo mi antikomunisti. Nekom je antikomunizam kao šajkača s kokardom, pa se s njom na glavi pojavlјuje na svakom srpskom veselјu i u kolo hvata; drugom je antikomunizam kao loša krvna slika, koja uporno pokazuje pad crvenih krvnih zrnaca, ma koja terapija da se preduzima.Svi smo mi ubogi slepci. Kako ćemo mi iz našeg lazareta za leprozne da podignemo Beograd. Svi smo mi groblјe, svi do poslednjeg smo palančani sveta…Svi smo se lišili lažnih nada – osim jedne. Nadali smo se, ludo, da će naši dvojnici umreti što pre, jer su nasledili naša načeta tela i olupine naših ideja u glavi, te da ćemo mi onda dobiti priliku da se iznova predstavimo svojoj deci.