Sve se danas može dovesti u vezu sa „Velikim bratom“, „Zadrugom“, i ostalim rijaliti formatima, jer naša svakodnevnica funkcioniše po principu pop kulture. Svađe, peting, seks, skandalozna ponašanja i fizičko nasilje, iz sezone u sezonu, sve su prisutniji u popularnim rijaliti programima.
Poražavajući je podatak da ove osavremenjene starorimske skaradije gledaju ljudi srednjeg, višeg i visokog obrazovanja.
Ono što još više deluje poražavajućim, ogleda se u nedostatku empatije pripadnika tzv. urbane populacije, koji zaista nisu konzumenti osavremenjenih starorimskih skaradija, i koji se po tom pitanju, sa puno gordosti, rukovode floskulama, poput ako ti se ne sviđa promeni kanal, ređe, isključi televizor, uključi mozak.
Štaviše, oni ispadaju još gori. Ćute i neretko se podsmevaju zatupljenim masama, umesto da tu svoju kulturnu prosvetljenost upotrebe u ispravne svrhe, i pokrenu ne „pokušaje“, nego prave akcije za ukidanje ovih kulturnih skaradija.
S obzirom da je čovek, koji se za svoga života kulturno ne uzdiže, običan mediokritet i, samim tim, zatvoren za nadgradnju najvišeg, duhovnog segmenta svog života, kao jedno od rešenja za ovaj ogroman problem posrnuća srpske kulture, tj. kolektivne srpske svesti, široj čitalačkoj publici nudimo aluziju na „Velikog brata“ – dramski tekst „Velika sestra“ Sofije Fimić.
Čini nam se da u svetu ima puno paranoje, ali da na Balkanu ima više humora i duha nego na Zapadu. Međutim, dobrih komediografa i britkih satiričara sve je manje, ali su zato rijalitiji preuzeli ulogu pripovedača u našoj svakodnevici, da nas izokrenu u svim našim kompleksima, traumama i razbucaju nam socijalne i istorijske pozadine. Ako intelektualcu priliči da ćuti tamo gde budala govori i pusti budalu da govori, doći će na kraju u paradoksalnu situaciju da ispadne veća budala od budale. Jer, hiljadu puta izgovorena laž ili budalaština, ako nema ko na nju da odreaguje, postaće istina. Tako smo danas često svedoci kako budale postaju prosvetitelji, a intelektualci ovce koje mirno pasu travu. Propratne pojave ovog „fenomena“ jesu govor pritajene mržnje, verbalna agresija i zamena teza, onako, kao za dobar dan.
Pravi Minotaurov lavirint, koji nas je naučio, kao i svaki drugi rijaliti fenomen, da je površnost postala vrhunsko božanstvo i da na ispraznu svakodnevicu (ili, u drugom slučaju tegobnu), te odsustvo sadržaja i života moraju doći neki drugi, sasvim virtuelni životi brže-bolje napravljenih kvazi-junaka.
„Velika sestra“? – aluzija britkog uma.
