Pregled ovih dela od posebne je važnosti, jer izvan teme rada pruža niz inspirativnih uvida o stanju uma (očima uma; Dositej), shvatanjima i životnim fokusima tadašnjih istaknutih protagonista naše kulture i društvenog, crkvenog i vojničkog života. Unutar svojih klasnih, društvenih, staleških i svih drugih uloga slikajući svoje autoportrete (sižee svojih života), ovi autori ukazuju se današnjim čitaocima u svetlu maskuliniteta koji je uvek samopodrazumevajući. Okrenuti karijeri, ciljevima društvene promocije, pokretljivosti, statusu, moći, svedoci svojih života sreću se na tom putu s ženama s kojima stupaju u različite odnose na osnovu čega svedočimo zapravo refleksijama o samim autobiografima. Bilo da su smrvljeni lošim poznim izborom supruge (Tekelija), ili da su plen seksualne proždrljivosti (A. Piščević), ili pak u fonu sakralizovanih majki i prijateljica (Dositej) ili moćne vladarke (Zelić), žene su gotovo uvek prikazane kao uloga, uvek su instrumentalizovane, one su Drugo. Uočljiva je u ovoj prozi apropo žena, dualizacija tuđe – naše, te su česti opisi strankinja, žena drugih podneblja i kultura, bilo da se percipiraju kao superiorne, poželjne, bilo kao divlje, egzotične – recimo, dok Tekelija „frivolnost gospođa u Beču i Budimu prihvata kao uobičajenu, dotle su mu običaji, dakle narodna tradicija u Rusiji i Ukrajini nedostojni“. I u duhu vremena, memoaristi su videli sveta, kreću se, putuju, susreću s drugačijim prirodnim i društvenim predelima. U dramatizaciji odnosa prema ženi i u karakterizaciji različitih protagonistkinja memoaristi ispoljavaju/slikaju i sopstveni karakter.
.png){kind=logo}
