LAVIRINT NAD MOREM

Zbignjev Herbert je jedan je od trojice najvećih poljskih pesnika XX veka. Međutim, nije ništa manje značajan ni kao esejista, autor triju esejističkih knjiga, Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda sa đemom (1993) i Lavirint nad morem (2000), od kojih je najpoznatija i najprevođenija prva. Bila je to „knjiga na koju se čekalo“. U Poljskoj, a bogme i u Evropi. Ili, kako kaže drugi veliki esejista, Zbignjev Bjenjkovski: Herbert je za razliku od drugih imao hrabrosti da napiše dugoočekivanu knjigu. Ali, šta u ovom slučaju znači hrabrost? Pisati u drugoj polovini XX veka o likovnoj umetnosti, velikoj i mnogima dobro znanoj, a da nisi poznati istoričar umetnosti. Ili o istoriji u doba antike, renesanse, XX veka. O mitologiji, o religiji, a da nisi ni pravi istoričar. Herbert je takvu knjigu napisao, jer nije patio od ambicija da mora da napiše nešto izuzetno, dotle nepoznato, da čini nekakva senzacionalna otkrića u toj oblasti, da zasenjuje erudicijom. Ništa od toga. Tradicija i odnos prema tradiciji spada u Herbertove najomiljenije teme. Tradicija kao put koji iz sadašnjosti vodi u dubinu istorije koji je sjajno opisao u više eseja iz knjige Lavirint nad morem. Taj put je za njega lično započeo učenjem latinskog u lavovskoj Gimnaziji Kazimjež Veliki, čije mu je poznavanje, kao i nešto manje grčkog, omogućilo produbljeno razumevanje istorije koje je izrazio sebi svojstvenim šaljivoironičnim tonom: „Sledeće godine trebalo je da pređemo na Katula i Horacija, ali tada su upali varvari“, misleći na početak Drugog svetskog rata i sudbinu Poljaka u njemu. Posmatrajući, analizirajući, diveći se, Herbert ne deli stvari na žive i mrtve, tj. ne smešta ih isključivo u istoriju, već i u sadašnje vreme, u pejzaž, u određenu atmosferu… Otud ogromno pridavanje značaja detalju koji slika veoma konkretno, služeći se katkad i preciznim podacima iz ekonomije, sa čim se uvek ne moramo slagati. Međutim, slažemo se s celovitošću koju nam uvek nudi njegova vizija, koju u svim trima pomenutim esejističkim knjigama postiže rečima i bez jedne jedine ilustracije. Jer njegova reč je, kako je Zbignjev Bjenjkovski primetio još 60-ih godina, preciznija od najvernije reprodukcije, a „njegov jezik oštriji od noža koji raseca tamu“, otkrivajući tako najvažniju stvar: tajanstvenu lepotu umetnosti.