Hrana se pokazuje kao fenomen na kome se reflektuju sva duhovna i misaona kretanja današnjice – od globalizacije (pod firmom univerzalno zdravog) i elitizma priznatih svetskih kuhinja, do svojevrsnog kulinarskog nacionalizma i lokalizma (zdravo je jesti samo ono što uspeva u našem podneblju); od kulinarskog tradicionalizma (po receptu naših baka), do multikulturalizma...
Stoga je za formu ove knjige odabran dijalog, dijalog sopstvenog glasa s odjecima glasova autora pročitanih knjiga, glasova budućih čitalaca, glasova prijatelja i ostalih bližnjih, ali i onih udaljenih a bučnih glasova reprezenata reklamne industrije s prizvukom histerije i pomodarstva (hrana koja ubija, zdrava hrana, nemojte jesti...! jedite...! najnovija naučna istraživanja pokazala su da...), glasova ekološki nastrojenih protivnika genetski modifikovane hrane ili tradicionalističkih protivnika fast fuda.
Dokumenti svedoče: da, na srpskim dvorovima, za trpezama zastrtim belim platnom, zlatnim i srebrnim priborom jeli su se kavijar od dunavske morune, sveža riba iz Jadranskog mora, pečenje začinjeno belim lukom. Na svakom dvoru postojao je veliki podrumar a vino su služili peharnici. Običan narod, pak, hranio se skromno: najčešće hlebom, lukom i vodom. Za trpezu se sedalo dva puta dnevno, u deset pre podne i uveče, a meso se jelo jedino o slavljima.
I tada je, kao što to i sada čini, čovek sebi svakoga dana postavljao isto pitanje: šta ćemo danas jesti? Bio potaknut obiljem ili oskudicom, ovo je pitanje ponavljao u svakom vremenu i u svim kulturama. Tom pitanju, večnom, nova su vremena dodala jedno novo: kako se hraniti zdravo (a ne potrošiti previše novca)? Oba pitanja, ponovljena nebrojeno puta na svakoj zemljinoj tački, iziskuju svakodnevni dijalog.
