Reč autohtonost, koju je moguće prevesti kao samoniklost, ili starosedelaštvo, ipak je, sugeriše Milisavljević, najbolje ostaviti neprevedenom jer ta grčka reč – sačinjena od zamenice autos (sâm) i imenice khthôn (zemlja) – sadrži neprevodiv momenat, naime u svojoj izvornoj varijanti ona označava onoga ko je, doslovno, rođen iz same zemlje. Upravo tu nijansu, na početku knjige jedva uočljivu i tanku kao konac, Milisavljević hvata pojmovnim pincetama, da bi, kako tekst odmiče, ta nit prerastala u istinsku žilu plemenitog materijala, pa su pincetu zamenila malo robustnija oruđa: najpre klešta, onda čekić koji postaje malj, zatim bušilica, najzad pravo pojmovno čudovište – Platon lično. Dakle, autohton je onaj ko je rođen ne na određenoj zemlji, već onaj ko je rođen iz same zemlje. Pisac reč shvata doslovno i izvodi doslovne implikacije: šta je kod Grka značilo da je neko rođen iz zemlje? U prvom odgovoru silazimo do mitova o nastanku Atine i Tebe, sa sve razigranim i libidinoznim grčkim bogovima, spremnim na svakojake podlosti, lukavstva, igre moći, a naročito ljubavno-seksualne poduhvate, uz učešće prvih, mitskih junaka i živopisnih čudovišta. Tu se, recimo, hromi i pohotni Hefest ustremi na polusestru Atenu u nameri da je obljubi, ali mu ova izmakne pa Hefestovo seme završi na zemlji, to jest u zemlji, u Geji. Geja, logično, rodi Erihtonija, čiji će potomci osnovati Atinu. Da stvar bude zamršenija, na istu ideju dolaze i Spartanci. Majstorstvo kojim Milisavljević prodire u mitove i, ako se tako sme reći, mitskim sredstvima pristupa mitovima – priča priču o pričama – uzbudljivo je koliko i mitovi sami: da bi se čitalac snašao u gustom tkanju često zamornih mitova potreban je dobar vodič. Ali kada vas provede kroz to ko-je-koga-zbog-čega-i-na-koji-način, Milisavljević prelazi na filozofsko tumačenje koje sklapa celinu i autohtonost dovodi do pojma.
Milisavljevićevu knjigu s radošću bi dočekala bilo koja kultura.
.png){kind=logo}
