Naiđu, posebno u srpskom narodu, neka čudna vremena u kojima je nasušna potreba pričanje dokonih priča. Ta potreba nastaje obično kada ljudi beže iz neizvesne sadašnjosti u neko davno prošlo, ratničko vreme i tamo prepliću svoju sudbinu sa životima velikana, ratnika u nekom davno vremenu i tako se njihovo postojanje izjednačuje sa besmrtnom slavom mrtvih ljudi. U njihovom društvu osećaju izvesnu sigurnost. Ukoliko nađu u novinama potvrdu tih dokonih priča, posebno onih koje su uperene protiv „izdajničke braće”, to razbuktava maštu do neslućenih razmera, zbog „neraščišćenih računa od pamtiveka”…
Ne možemo prihvatiti Geteov stih: „Ovde sam da se divim!” Pre bismo ponovo naveli Ivu Andrića, neprevaziđenog poznavaoca naših naravi: „ljudska osećanja imaju svoju meru, čak i osećanje sopstvene veličine… ljudi su prelazili kratko i neposredno od položaja na položaj, od časti do časti, od sramote do smrti, od bede do slave, samo jedni u jednom pravcu, a drugi u drugom i obrnuto”. Mi se tu nekako ,,po osećanju sopstvene veličine” ne nalazimo! ,,I neka je hvala Gospodu”, kako kaže opori Irac Džejms Džojs, ,,da smo toliko dugo poživeli a tako malo štete počinili”.
| Karakteristika |
Vrednost |
| Kategorija |
ISTORIJA
|
| Autor |
Đorđe Stanković
|
| Težina specifikacija |
0.5 kg |
| Izdavač |
PROMETEJ |
| Pismo |
Ćirilica |
| Povez |
Tvrd |
| Godina | 2014 |
| Format | 17x24 |
| Strana | 261 |
.png){kind=logo}
