Ako je neko u našoj istoriografiji dovoljno hrabar da kaže ono što misli, onda je to Jovan Pejin, čovek bez dlake na jeziku (inače, verovalo se da onaj ko laže dobija dlake na ključnom govornom organu). Pejin ne spada u tu sortu, koja je u doba Broza i Druge Srbije toliko prosperirala, i koja još puni džepove parama naših neprijatelja, da bi nas držala u mraku zabluda i ropstvu obmanama. Tako je i u najnovijoj njegovoj knjizi, u kojoj Pejin pokazuje kako tobožnji branitelji srpskog naučnog prostora od „istorijskog revizionizma“ u stvari žele da ostanu verni lažima titoističkog jugoslovenstva. Najčešće je ta vernost lukrativna.
Knjiga „Vreme i istina“ nastoji da pokaže koliko je konstrukcija revolucionarnog „bratstva i jedinstva“ bila flaster na gnojavoj rani, naročito kad je Hrvatstvo u pitanju. Jer, Hrvati su imali svoje ljude na svakoj strani: Pavelić je istrebljivao Srbe nožem i „samokresom“, u ime Hitlerovog i Musolinijevog Novog poretka; Šutej i Krnjević sedeli su u Vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu, i sprečavali da istina o genocidu nad Srbima dođe na Zapad; a Josip Broz je Srbe koji su bežali od ustaša primao u svoje redove, i spremao ih da ratuju protiv srpske braće u redovima Draže Mihailovića.
Da ništa drugo nije napisao, Pejinov uvid iz ove knjige bio bi više nego dovoljan da ukaže na ključne činjenice koje su prećutane: ,,Nasuprot generalu Brajoviću, dr Jere Jereb je decembra 1990. godine, 34 godine posle Brionskog plenuma i rasprave na partijskim sastancima u VII objavio tekst u zagrebačkom Večernjem listu: Pavelić je pomogao Titu, u kojem je rekao: Nema sumnje da je Pavelićeva katastrofalna protusrpska politika bila glavnim čimbenikom uspeha Titovog partizanskog pokreta u zimu 1941-1942 i 1942-1943. Tito je koncem 1941. bio uništen u Srbiji i teško bi se bez Pavelićeve politike mogao održati i povećati svoje snage u Bosni i Hercegovini do svibnja 1943. kada mu Englezi počinju slati značajnu pomoć. Pavelićeva veza s Titom išla je preko kćeri pukovnika, pred kraj rata generala Viktora Prebega, od 1. siječnja 1943. Poglavnikovog krilnog pobočnika.“
Čitajmo Jovana Pejina, istoričara koji je otvorio put ka punoti istine o vremenu koje je prošlo, ali koje nas, kao zamka, još uvek čeka u budućnosti – ako odbijemo da iz svoje istorije izvučemo pouke.
Vladimir DIMITRIJEVIĆ
.png){kind=logo}
