I Sen Bev je već napisao: „Jadna Žana d’Ark! Nesreća je njena velika što je njena uspomena nadahnula toliko spisa i raznih napisa. Ona je inspirisala najveće duhove, najsnažniju maštu za jednu slobodnu parodiju koja je postala besmrtna po svojoj bezvrednosti, ona je mogla da nadahne od Šapelena epske pesme koje su oličenje dosade i koje ništa ne može da obeshrabri.“ Od tada se lista dela veoma produžila. Svako je priložio svoj kamen na grob one koja ga nikada nije ni imala. Svako je privlači sebi, želeći da je načini simbolom svoje ideje: monarhisti, iako je bila napuštena od svoga kralja, katolici i pored toga što ju je Crkva spalila, „slobodni mislioci“ iako se pokorila papi i saboru, patriote iako pojam otadžbine tada još nije ni postojao. Trudićemo se da ne zapadnemo u slične zablude. Žana je dete XV veka. Ostavićemo joj njenu veru XV veka, njenog boga, njena priviđenja, njenog kralja. Nećemo joj pripisivati ni naše probleme ni naše partije. Imala je ona svoje, a to je već dovoljno. Ono što je za nas važno to je njena ličnost, njena hrabrost, mnogo više nego li istorijske posledice te hrabrosti, njena inteligencija, koja nije samo zdrav razum, njena iskrenost. Ukratko, njen stil. U drugom delu knjige pokušala sam da iznesem u glavnim crtama život Jovanke Orleanke posle njene smrti: menjanje njenog lika kroz vekove, u mašti i uspomeni ljudskoj. To više nije povest o jednoj ženi već o jednom mitu.
.png){kind=logo}
