Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.
.png){kind=logo}
