Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.
Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.
Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.
„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid
O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.
